Ima raznih čula … Zlo bez njih, u ovakvom i ovolikom svetu.
Oko nekih je postignuta opšta saglasnost, makar u pogledu terminologije. Neka druga, svako zove sopstvenim imenom. A kako bi?
Ima tu rednih brojeva većih od pet, raznih čudnih reči, sintagmi, … a ponekad, … ništa od toga, već, samo osećaj “nečega”.
Neko se igra sa nama … ili … to radimo sami?
Postoje stvari, koje pravi smisao imaju tek neizrečene. Umeće njihovog otkrivanja je tiho i savršeno. Spontanost kojom se odvijaju odaje privid lakoće, dok zapravo, svi zakoni kosmosa tepere tada u neumitnom skladu, nenametljivo kao život.
Tragajući za suštinom, otkrivam da je traganje sva moja suština. Spoznaja je varljiva. Osećam samo suprotnosti, ali ne slutim njihove nemirujuće granice.
To su bili dani greha… ili je, možda, greh bilo sve ono što im je prethodilo. Ko bi ga znao. Ljudi se stalno sudaraju, kao čestice prašine, i malo ko veruje u red nereda. Duboko u nama, postoji nagonska potreba da se zaokružimo, da se izuzmemo iz te, Nečije igre, čiji početak i kraj ne znamo. Plaši nas neizvesnost, a neizvesnost ne postoji. Postoji samo izvesnost koja je nama nesaglediva. U tom strahu, nekad iz najboljih namera, rešavamo da postanemo Tvorci, ne videvši da je već sve stvoreno. I stvarno, sve je stvoreno, u ovom ili onom obliku, sa nama i zbog nas, sve već postoji. Treba samo videti nevidljivo, čuti neizgovoreno, osetiti nedodirljivo. Desi li nam se, makar za trenutak, da zavolimo, ne znajući ni koga, ni šta, ni zašto, ne želeći ništa više osim toga da volimo… desio nam se život. A život je večan. Verovati u to, a ne u iskrivljene predstave kojima blažimo teskobu sopstvene prolaznosti… znači živeti. To su bili dani greha… činilo nam se. Takav je život.
Duša je mirna. Telo me boli. Još sam, izgleda, živ.
I eto, opet sve stane u tišinu nekolicine reči. Ostatak je, valjda, onaj život, u kojem ovakvi ne prolaze.
Zaboga … Gde bi bila crta i ko je taj ko će da je podvuče?! Kad bi to bilo tako, da jedni drugima sudimo, planetom bi vladala bela kuga. To ne ide tako …
Sudimo sami sebi? Zašto? Ne živimo valjda protiv sebe samih? Daleko bilo …
Grešimo? Naravno. Otkud znamo da grešimo (ako ne grešimo svesno, što je apsurd)?
Otkud znamo da nam je cipela mala? Pa … žulja, valjda!
Kupiti veći broj, razgaziti ili trpeti? Šta god, cipela nema veze sa tim. Takva je kakva je. Mi smo je odabrali.
Poderala se! Strašno!
Gde je problem?
To što vidiš si ti, a ne ja. Zagledaj se malo bolje … Videćeš da ispred tebe nema nikoga.
Ima toga svuda oko nas. Gde god se okreneš, dešava se. Život! U bezbroj boja, oblika, mirisa, ukusa … a ipak jedan. Moj, tvoj, naš, vaš … i opet jedan. Rađa se i umire … a traje.
“Savršeno jednostavno … ali … najpre savršeno … a zatim jednostavno.”
Kad bi noć mogla da izbriše protekli dan, a san da bude jedino sećanje na život … onda bi svaki trenutak bio mala večnost. Nažalost, život nije samo prost zbir dana, kao što ni večnost nije jednostavan skup trenutaka. Sebe molimo za male a Boga za velike stvari.
